GOLIJA - planina koju smo zanemarili!

Ana Lukić
Mar 11, 2019
11 min read

Updated: Mar 13, 2019

Kada smo suprug i ja krenuli na ovo putovanje nismo znali šta da očekujemo i to ne zato što je ovo nekakva neistražena džungla u koju još niko nije kročio, već zbog nedostatka informacija na ovolikom internetu prepunom svega i svačega. Kakva ironija.

Nije bilo druge nego da sednem i utrošim vreme na istraživanje. Nakon određenog vremena provedenog zabijena u ekran, čitajući razne forume, skupljajući informacije delić po delić, napokon sam došla do svega što sam želela. A zašto baš Golija, zbog čega ovo pišem i čemu ovo mučenje (i vas i mene), dalje u nastavku...

Zbog čega ovo pišem?

Zbog svega gore navedenog ili ukratko rečeno - nedostatka informacija. Bila sam prilično iznenađena koliko sam napora utrošila prikupljajući podatke i planirajući destinaciju u sopstvenoj zemlji. Naviknuta da ću sve završiti jednim klikom kada je domaći teren u pitanju, ovaj put nije bio slučaj. Otud i želja da sve ovo što pišem podelim sa ljudima kojima će biti korisno. Razlog više zašto baš ova destinacija je taj što ista nije toliko popularna i poznata koliko npr. Zlatibor ili Kopaonik. Daleko od toga da ljudi ne znaju za ovu planinu, ali retko kome je ona zaokružena na mapi ili je u planovima. Zato, krenimo redom...

Zašto baš Golija?

Ne znam koliko vam je u sećanju ostalo prošlo leto i vremenske prilike, ali negde tokom avgusta 2018. godine bilo je pakleno. U nameri da pobegnemo iz grada i ove ravnice smišljali smo destinaciju. Ideja je bila da odemo negde na tri dana kolima, ali opet ne predaleko. Istražila sam po netu naše planine nadajući se da je tamo makar malo prijatnije. Prvo što vam Google izlista su oni silni popusti, i kao što sam već navela gore Kopaonik, Zlatibor, Tara i Divčibare su ono što izlazi kao top tražena destinacija. Razmišljali smo da odemo na Taru međutim ispostavilo se da je smeštaj uveliko već popunjen. Ono što je bilo slobodno bilo je ujedno jako skupo, a to su hoteli sa nekoliko zvezdica. Dok sam tako istraživala u uglu ekrana mi se pojavila mala reklama gde je pisalo Golija. Kliknula sam da vidim o čemu se radi i u pitanju je bio neki smeštaj u Ivanjici. Kako smo hteli smeštaj van grada, nastavila sam dalje da istražujem. Uporedo sam čitala i o samoj planini, šta, gde, kako... Već u startu sam se zaljubila u nju videvši fotografije. Definitivno smo odlučili da ćemo ići tamo pa sam se bacila na ozbiljnije traženje prenoćišta. Ali pre nego krenem na detaljniju priču o smeštaju osvrnuću se na samo putovanje i planiranje.

Kako do Golije?

Istina je da nam je život mnogo lakši sa internetom i mapama, što znači da niije bilo teško naći put kako se može stići do Golije (barem kada su mape u pitanju). Ali ono što nismo znali je - kakav je tačno put do tamo (kvalitet puta). Pročitali smo sve i svašta i na kraju se odlučili za sledeću putanju:

Novi Sad - naša polazna tačka ( autoputem E70 do Beograda, pa na petlji kod Dobanovaca uključenje na E75)
Beograd (preko Gazele pa se kasnije kod Malog Požarevca isključuje sa E75 za Mladenovac)
Mladenovac
Topola
Rudnik
Gornji Milanovac
Preljina
Čačak (zatim ide Guča, Rti, Kotraža)
Ivanjica
Golijski Konaci (smeštaj i konačna destinacija)

Ovako to izgleda na mapi:

Na ovaj način smo obišli Ibarsku magistralu i svu tu gužvu, ali isto tako i rizikovali jer nismo znali šta da očekujemo kada je kvalitet puta u pitanju. Međutim, ispostavilo se da je sređen put Topola - Rudnik, tako da što se tiče svega nismo se pokajali. Napravila sam par slika kako izgledaju putevi do dole, što možete pogledati u galeriji. Dodala bih još da je ova putanja bila pravi izbor i što se tiče lepote prirode i same Šumadije. Ako uzmemo u obzir da je Ibarska magistrala često prenatrpana i nebezbedna, ovo je najbolja moguća opcija za putovanje do Golije. Nema gužve, putevi su odlični i lepo obeleženi, priroda je prelepa.

Usputni odmor koji smo napravili bio je u Topoli. Hteli smo da odemo i posetimo Oplenac kad smo već u tom kraju, pa smo se tamo uputili. Došli smo kolima do same kapije tj. ulaza u kompleks i parkirali se tu u blizini. Posle smo videli da je moglo da se uđe kolima do gore, ali mi je drago što nismo to uradili jer je šetnja do tamo sa tako lepom prirodom bila pun pogodak. Evo i par slika ovog dela priče:

Ovde možete posetiti kuću kralja Petra I, vinski podrum, kao i crkvu Svetog Đorđa. Inače, ulaz u crkvu se od pre par godina naplaćuje i koliko se sećam koštao je 400 dinara. Bilo je dosta negativnih kritika po novinama na ovu temu jer s jedne strane crkva u našoj zemlji ne plaća porez a opet ta ista crkva traži da joj se plati ulaz. S druge strane, uprava zadužbine tvrdi da to nije crkva već mauzolej. Kako god, na samom ulazu me je dočekalo ne baš ljubazno osoblje uvređeno što sam bez namere da platim krenula unutra (nije mi palo na pamet da se plaća ulaz u crkvu). Čak i ako hoćete da uđete samo u onaj deo na početku gde se pale sveće (koji se stvarno može nazvati crkvom) neće vam dozvoliti ukoliko ne platite kartu. Ljudi po navici jednostavno krenu ka ulazu a zatim ostanu začuđeni kada im traže kartu. Tako da nisam bila usamljena u toj priči. Kao što sam rekla, karta je 400 dinara za odrasle a 300 za decu i uz nju dobijate vodiča ali samo ako vas je više grupi ili da sačekate da se skupi još ljudi. Ispred crkve nalazi se mali kiosk gde se na kraju ispostavilo da se kupuju karte. Na kraju teksta ću ostaviti link novinskog članka na temu plaćanja ulaza kao i link galerije slika unutrašnjosti crkve i te slike stvarno vredi pogledati.

Kada se spustite dole niz kompleks, nakon nekoliko metara nailazite na hotel gde možete popiti kafu i ručati ukoliko želite. Imaju lepu baštu sa zelenilom i debelim hladom te vredi malo odmoriti glavu na tom mestu pred nastavak putovanja.

Golijski konaci - smeštaj i konačna destinacija?

Vratimo se na priču o traženju smeštaja. Kada sam ukucala ključne reči "Golija - smeštaj" odmah mi je izašla ponuda za Golijske konake. To ni ne čudi s obzirom na svu lepotu koja se tamo može videti, vrlo su popularni. Pokušali smo da rezervišemo preko sajta ali smo dobili odgovor da su popunjeni kapaciteti. Bili smo baš razočarani jer nam se jako svidelo kako sve to izgleda a najviše nam se svidelo što je smeštaj van grada tj. Ivanjice. Bukvalno se sve nalazi u sred ničega. Ipak, nastavili smo da istražujemo dalje i naišli na još nekoliko privatnih kuća/smeštaja koju si takođe imali kvalitetnu ponudu ali su mahom bili u samom gradu. Ideja je bila da se sklonimo od grada i odemo negde u prirodu i nismo odustajali od nje.

Odlučili smo da pozovemo vlasnike konaka i pitamo kada je prvo slobodno noćenje. Javio nam se vrlo ljubazan čovek koji nam je rekao da je tek početkom septembra slobodan smeštaj. Bližio se kraj avgusta pa smo pristali na taj septembarski datum. Kada smo rekli da možemo ostati samo dva noćenja i ne više od toga zbog obaveza, on nam je rekao da je kod njih minimum tri noćenja, ali da će razmisliti i nazvati nas za par minuta. Ubrzo nas je nazvao i rekao da mu je žao da nas odbije, iako su tri noćenja kod njih minimum pristao je da nas ugosti na dve noći. U prilog nam je išlo i to što se bližio kraj letnje sezone pa smo uspeli da dobijemo dva noćenja. Bili smo iskreno zahvalni domaćinu koji je pristao da ide protiv svojih pravila da bi nama izašao u susret.

Ostaviću na kraju teksta link ka njihovom zvaničnom sajtu gde se može videti cena noćenja i šta sve pored toga nude, kao i slike konaka. Nama je odgovaralo noćenje sa doručkom jer smo svakako planirali da ostatak dana provedemo šetajući i lutajući van smeštaja. Mislili smo da u okolini ima možda nekakav hotel ili restoran pa ćemo u prolazu negde već svratiti, tako da smo prvo rezervisali noćenje sa doručkom što je iznosilo 20 € po osobi.

Golijski konaci nalaze na oko 12 kilometara od Ivanjice u mestu Komadine. Ide se putem od Ivanjice prema selu Komadine bez dodatnog skretanja gde ćete u jednom trenutku ugledati njihovu tablu. Put do njih je dobar tako da nećete imati problema što se toga tiče. Isto tako, nećete imati ni problem za parking kada tamo stignete jer je isti obezbeđen. Stigavši na konačno odredište dočekao nas je ljubazni domaćin i počastio kafom i slakim od jagoda. Smestili smo se sa njim u baštu kraj bazena gde nam se predstavio i ispričao nam kratko o samom smeštaju, kako je nastao konak i šta možemo videti na Goliji. Sve ono što vidite na mojim slikama i slikama na njihovom sajtu su podigli/napravili oni sami, porodično. U okviru smeštaja postoji krčma tj. restoran. Isto tako postoji i mala biblioteka na uzvišenju iza krčme opremljena knjigama i sva u staklu sa koje se pruža fenomenalan pogled. Aktivnosti koje pružaju Golijski konaci (ovo sam iskopirala sa sajta):

"Nekoliko obeleženih staza za šetnju, teren za košarku, stoni tenis, stoni fudbal, pikado, vožnja bicikla, vožnja motornih sanki (u zimskim uslovima), park za decu, otvoren bazen, ljubitelji pecanja potočne pastrmke mogu pecati na reci Moravici koja je udaljena 150 m."

Pre nego nastavim dalje sa opisivanjem Golije i čitavog iskustva oko planine, vratiću se na kratko na informacije o kuhinji i hrani. U blizini smeštaja ne postoji nikakav kafić, restoran ili hotel gde biste mogli da ručate. To smo saznali tek dole kada smo stigli. Najbliže mesto je Ivanjica (12 km ili 10 min vožnje) gde možete da svratite i obiđete grad, a samim tim odmorite i jedete negde. Nismo želeli da ulazimo u grad, niti da sedimo u gradu. Imali smo samo ta tri dana koja smo želeli maksimalno da iskoristimo u prirodi tako da smo na kraju doplatili pun pansion (28 € po osobi) i nismo se pokajali. Hrana je neverovatna! Nećete biti gladni, nema šanse. Kada smo videli kakva je to usluga nismo ni pomišljali da idemo negde dalje na ručak ili večeru niti da zalazimo u grad. Ako planirate da posetite baš ovaj smeštaj moja preporuka vam je da uplatite pun pansion i nema greške. Možete na njihovom sajtu videti kako izgledaju specijaliteti koje prave. Inače, želim da dodam da je za hranu zadužena vlasnica smeštaja, izuzetno ljubazna žena. Što se tiče plaćanja, ne primaju kartice tako da spremite gotov novac. Smeštaj se plaća unapred 30% a ostatak onaj dan kada napuštate lokaciju. Raspitala sam se malo i o turizmu na ovoj planini jer mi se činilo da je zanemarena u odnosu na druge. U razgovoru sa domaćinima sam saznala da su im česti gosti ljudi iz Nemačke i ostatka Evrope, kao i mnogi iz bivše Jugoslavije. Ovakvu prirodu najviše cene stranci koji se često pitaju zašto ne ulažemo više u turizam. Ne bih da se nerviram i ulazim u to koliko ne cenimo sve što imamo, ali dodaću da je ova planina samo jedna u nizu koja nije iskoristila svoj pun potencijal. Smeštaj - galerija

Golija - kako do vrha

Pre svega prepuštam vama da po svojim željama i potrebama pretražite istoriju ove planine i saznate više o njoj. Ima dosta podataka na internetu o tome i verujem da ćete ih lako naći. Ono što ću kratko napisati je da Golija od 2001. godine postaje deo UNESCO-vog projekta "Čovek i biosfera" i tom prilikom je formiran rezervat prirode Golija – Studenica. Njen najviši vrh je Jankov Kamen (1.833 m) i to je ono o čemu ću u daljem tekstu da pišem, kako doći do cilja, kakav je put i naša iskustva. Od našeg smeštaja do samog vrha ima oko 30 kilometara, ali nećete se gore popeti brzo koliko očekujete zbog lošijeg puta koji vas čeka. Ovako izgleda mapa:

Već pri kretanju smo dobili informaciju da put nije dugo obnavljan ali je svakako prohodan i da vozimo pažljivo. On izgleda ovako - deo asfalta pa deo makadama i tako u krug. Kada je asfalt u pitanju ovo možete očekivati:

Obratite pažnju na brzinu i držite se svoje strane jer će vam se u jednom momentu učiniti da ste sami a desi se ponekad da prođe neki auto. Krivina ima mnogo i nemojte se opuštati po tom pitanju. Ovako izgledaju delovi puta gde je makadam:

Ovde ne možete voziti brzo, ali bez obzira na sporu vožnju obratite pažnju na rupe koje su se stvorile zbog kiša. Inače, planinari koji dolaze na pešačenje često parkiraju u blizini gde se nalaze objekti šumskog gazdinstva i planinarski dom. Nekada je u planu bila izgradnja centra ski turizma tako da ćete naići na taj deo koji je ostao zapušten. Odatle možete da nastavite peške ukoliko želite. Mada ima još dosta do vrha. Mi smo se popeli kolima do gore. Put je širok i može se ići kolima bez problema. Jedini problem su rupe na tom delu puta gde je makadam. I još jedna mala napomena - spremite se da isprljate auto. Nismo imali nikakva oštećenja od puta, niti je potreban nekakav džip da se popne do gore ovakvim putem, ali ako idete u periodu kada nema kiša auto će biti skroz prašnjav. Uopstalom došli ste u prirodu, ne može se očekivati da se nećemo ispljati. Ako putujete sa malom decom preporuka je da se popnete autom do gore kroz taj makadam jer je dugačak put.

Usput smo pravili male pauze za slikanje i razgledanje prirode. Na par mesta ćete naići na česme sa pijaćom vodom, čistom, hladnom i prelepom. Kako je bilo leto tu smo se zaustavljali često. Obavezno ponesite sa sobom flašice vode ukoliko idete u letnjem periodu, jer iako je to planina i klima je malo prijatnija, sunce zna da bude nemilosrdno u podne i trebaće vam tečnosti. Usput možete napuniti vodu na ovim česmama.

Napolju je bilo pakleno i nastavili smo dalje kolima do vrha. Taj trenutak kada napokon izađete iz auta i udahnete čist planinski vazduh je nešto fenomenalno. Prvo što primetite kad se popnete na vrh je upravo to, da ste prodisali. Zautavili smo se na mestu kraj klupice i male čeke (osmatračnice) da prošetamo i razgledamo prirodu.

Videćete po dolasku tablu - Oprez, medved u šumi! Golija je prirodno stanište mrkih medveda koji su zaštićena vrsta. Procenjuje se da na Goliji ima sedam odraslih i osam mladunaca ove vrste. Ljudi u okolnim selima su se u par navrata susretali sa njima ali nikada nije bilo nikakvih napada na čoveka. Koliko sam istražila postoje hranilišta za medvede udaljena od naseljenih mesta tako da nema straha od toga da ćete jednog sresti ovde na stazama za pešačenje. Ali ipak, znak je stavljen da bi ljudi imali u vidu da postoje medvedi na ovoj planini. Mi nismo sreli nijednog medveda ali ćete često čuti zvona i ugledati krdo prelepih krava iz obližnjih sela koje su puštene na ispašu. Isto tako spremite se na povremene zvukove pucketanja iz šume ali ne brinite, ugledaćete samo kravu ili vevericu. Odatle smo dalje skrenuli levo ka Jankovom kamenu tj. vrhu. Prešli smo kratak deo puta dok se nismo prakirali pred početak staze koja vodi do vrha.

Dalje imate još malo hoda do samog vrha. Kao što sam već napomenula, ukoliko dolazite sa malom decom najbolje je doći do ovog dela kolima. Ako želite da planinarite možete ići i peške svakako, postoje staze. Mi nismo znali kuda i dokle vodi put, gde je početak a gde kraj, pa smo se ovde zaustavili i shvatili da smo stigli do staze za Jankov kamen. Na početku iste stoji mala tabla sa nazivom pa nećete omašiti.

U slučaju da idete leti obavezno ponesite vodu i neki slatkiš jer taj čist vazduh zna da opije i pomalo ošamuti pa će vam trebati par sitnica da podignete energiju. Dole na kraju ću ubaciti galeriju sa nekoliko fotografija koje smo napravili na vrhu. Za kraj bih samo da dodam da se ovo putovanje isplati u svakom smislu. Sada kada se vratim mislima tamo shvatam da smo prevalili dobar deo puta ali svaki kilometar je vredeo. Sve što ćete da vidite, način na koji ćete se psihički odmoriti je ono što ovakvo putovanje čini magičnim. Osim svežeg vazduha koji stvarno budi sva čula videćete razno lekovito bilje, zatim šume buke, smreče i javora. Golija se smatra najšumovitijom planinom u Srbiji. Ponoviću da je zanemarena u domaćem turizmu a toliko toga nudi. Žao mi je što nismo ostali duže i boravili više na samoj planini, ali sada kada smo videli kako sve to izgleda sigurno ćemo joj se opet vratiti. Saznala sam da postoje ski staze pa bih volela da ovu planinu posetimo i u zimskom periodu, jer sudeći po iskustvima ljudi sa interneta koji su ovde boravili zimi, provešćemo se odlično. Radujem se novom dolasku! Ana Lukić